Ne jedite ono pri čijem klanju nije spomenuto Allahovo ime; to je, uistinu, grijeh! A šejtani navode štićenike svoje da se s vama raspravljaju, pa ako biste im se pokorili - i vi biste, sigurno, mnogobošci postali.
وَلَا تَأْكُلُوا مِمَّا لَمْ يُذْكَرِ اسْمُ اللَّهِ عَلَيْهِ وَإِنَّهُ لَفِسْقٌ ۗ وَإِنَّ الشَّيَاطِينَ لَيُوحُونَ إِلَىٰ أَوْلِيَائِهِمْ لِيُجَادِلُوكُمْ ۖ وَإِنْ أَطَعْتُمُوهُمْ إِنَّكُمْ لَمُشْرِكُونَ
Komentar ajeta:
Ovaj ajet uzimaju za dokaz oni koji kažu da nije dozvoljeno meso pri čijem klanju nije spomenuto Allahovo ime, iako je onaj koji kolje musliman. Ulema se o ovom pitanju razilazi na tri mišljenja: Prvo mišljenje zastupaju Malik i Ahmed, koji kažu: "Meso koje je na opisani način zaklano nije dozvoljeno, bilo da se Allahovo ime izostavi zaboravom ili namjerno." To se mišljenje prenosi od Ibn-'Umera, ponekih tabiina, Malika i Ahmeda. Tom mišljenju daje prednost i Ebu-Sevr a prenosi se i od Ebu-Davuda ez-Zahirija. Oni kao dokaz za ovo svoje mišljenje uzimaju ovaj ajet i riječi Allaha, dž.š., u ajetu o lovu: "Jedite ono što vam one uhvate i spomenite Allahovo ime pri tome..." (5:4) Zatim to potvrđuje u ovom ajetu riječima: "...to je, uistinu, grijeh!", a zamjenica (to) vraća se na jelo, a po nekima na klanje nekom drugom mimo Allaha. Drugi su njihov dokaz hadisi kojima se naređuje izgovaranje bismille prilikom klanja i lova, kao što je hadis 'Adijj ibni Hatima i Ebi-Sa'lebeta u kome stoji: (236) "Ako spomeneš Allahovo ime kada pošalješ svog obučenog psa, onda jedi ono što ti on uhvati" i hadis Rafia ibn Hadidža u kome stoji: "Jedite ono čija je krv puštena i nad njim spomenuto Allahovo ime." Oba ova hadisa prenose El-Buhari i Muslim. Zatim hadis Ibn-Mes'uda: (237) Poslanik, s.a.v.s., rekao je džinima: "Vaša je hrana svaka kost pri kojoj je spomenuto Allahovo ime." Prenosi ga Muslim, a Allah najbolje zna. Drugo mišljenje zastupa Eš-Šafi'i, koji smatra da bismilla nije uvjet (šart), nego samo poželjna (mustehabb), pa ne mijenja stvar ako se izostavi, bilo iz zaborava ili namjerno. Ovo je mišljenje Šafije, svih njegovih sljedbenika i jedno od mišljenja Ahmeda i Malika. Eš-Šafi'i smatra da se ajet: "Ne jedite ono pri čijem klanju nije spomenuto Allahovo ime - to je, uistinu, grijeh!", odnosi na ono što je zaklano u ime nekog drugog mimo Allaha. "...ili što je kao grijeh zaklano u nečije drugo ime, a ne u Allahovo ime". (6:145) Ovo je mišljenje jako. Ovom mišljenju ide u prilog i hadis u kome se prenosi da je Aiša, r.a., rekla: Neki su ljudi rekli: "O Allahov poslaniče, ima ljudi koji su nedavno primili islam a donose nam meso za koje mi nismo sigurni da li su pri njegovom klanju spomenuli Allahovo ime ili nisu?" Poslanik, s.a.v.s., reče im: "Vi proučite bismillu i jedite." Pobornici ovog mišljenja kažu da je bismilla šart (uvjet), Poslanik, s.a.v.s., ne bi im dozvolio da ga jedu izuzev ako ustanove da su je proučili. A Allah najbolje zna. Treće mišljenje glasi: ako se bismilla izostavi prilikom klanja iz zaborava, ne smeta, a ako se namjerno izostavi - onda to meso nije dozvoljeno jesti. Ovo je mišljenje poznato u malikijskom i hanbelijskom mezhebu i njega zastupa Ebu-Hanife sa svojim učenicima. Ovo se mišljenje, također, i prenosi od Alije, Ibn-'Abbasa i pojedinih tabiina. A imam Ebul-Hasan el-Merginani, u svome djelu El-Hidaje, prenosi konsenzus uleme (idžma') u tome da je haram meso pri čijem je klanju namjerno izostavljena bismilla. A imam Dža'fer ibn Džerir, Allah mu se smilovao, kaže: "Onaj ko zabranjuje meso pri čijem se klanju nije proučila bismilla iz zaborava, on je iskoračio iz okvira svih dokaza i uradio suprotno vjerodostojnom hadisu Poslanika, s.a.v.s., o tom pitanju." On misli na hadis koji prenosi Bejheki od Ibn-'Abbasa, da je Poslanik, s.a.v.s., rekao: (238) "Muslimanu je dosta to što je musliman; ako zaboravi proučiti bismillu prilikom klanja - neka Allaha spomene pri jelu i neka jede." Međutim, mišljenje koje kaže da je ovaj hadis mevkuf na Ibn-'Abbasu (da su to riječi Ibn-'Abbasa) ispravnije je od mišljenja koje ga smatra riječima Poslanika, s.a.v.s. To potvrđuje i sam El-Bejheki i mnogi drugi hafizi hadisa. Ovo mišljenje ime potporu i u hadisu koji se prenosi preko više lanaca prenosilaca kod Ibni Madžeta, a od Ibn- 'Abbasa, Ebu-Hurejrea, Ebu-Zerra, 'Ukbe ibn 'Amira i Abdullaha ibn'Amra, da je Poslanik, s.a.v.s., rekao: (239) "Allah, dž.š., oprostio je mome ummetu grešku, zaborav i ono na što budu prisiljeni." Ovo sam pitanje posebno izdvojio i spomenuo mišljenja imama, njihov način prilaska njemu, dokaze, načine dokazivanja, oprečnosti i kontradiktornosti, a Allah najbolje zna. Ibn-Džerir kaže: "Ulema se razišla o pitanju ovog ajeta, da li je derogirano nešto od propisa koje on u sebi sadrži ili ne? Jedni smatraju da ništa od tih propisa nije derogirano i da ovaj ajet spada u muhkem (jasne) ajete po svome značenju. Ovo tvrde Mudžahid i većina uleme." A prenosi se da su 'Ikrime i Hasan el-Basri rekli: Allah, dž.š., rekao je: "Zato jedite ono pri čijem je klanju spomenuto Allahovo ime, ako vjerujete u Njegove ajete." "Ne jedite ono pri čijem klanju nije spomenuto Allahovo ime; to je, uistinu, grijeh!", a zatim je derogirao i izuzeo iz toga kazavši: "...i dozvoljavaju vam se jela onih kojima je data Knjiga i vaša jela su njima dozvoljena." (5:5) Isto to prenosi se i od Ibn-Mekhula. A zatim je Ibn-Džerir rekao: "Ali, tačno je da ne postoji kontradiktornost između dozvole hrane kitabija i zabrane onoga pri čijem se klanju nije spomenulo Allahovo ime." Ovo je, svakako, ispravno, a onaj između selefa ko je upotrijebio riječ nesh (derogacija) za ovaj ajet, mislio je na (tahsis) specificiranje. A Allah najbolje zna. "A šejtani navode štićenike svoje da se s vama raspravljaju." Ibn Ebi-Hatim prenosi od Ibn-Zemila da je rekao: Ja sam sjedio kod Ibn-'Abbasa kada mu dođe neki čovjek i reče: "O Ibn-'Abbas, Ibn-Ishak tvrdi da mu je noćas sišla objava!" Ibn-'Abbas mu odgovori: "Istinu je rekao." Ja sam to primio sa odbojnošću i rekao (sam sebi): Ibn-'Abbas kaže da je to istina? Ibn-'Abbas tada reče: "Postoje dvije vrste objave: objava Allaha i objava šejtana. Allah objavljuje Muhammedu, s.a.v.s., a šejtan objavljuje svojim prijateljima." Zatim je proučio: "A šejtani navode štićenike svoje..." A Et-Taberani prenosi da je Ibn-'Abbas rekao: Kada je objavljen ajet: "Ne jedite ono pri čijem klanju nije spomenuto Allahovo ime", Perzijanci su poslali grupu ljudi na polemiku sa Muhammedom, s.a.v.s., i rekli im da mu kažu: "Ono što ti zakolješ nožem, svojom rukom - tvrdiš da je halal; a što Allah, dž.š., zakolje, samo umre - haram?" Pa je Allah, dž.š., objavio ovaj ajet: "A šejtani navode štičenike svoje da se s vama raspravljaju, pa ako biste im se pokorili, i vi biste, sigurno, mnogobošci postali", tj. zaista, šejtani od Perzijanaca navode svoje prijatelje među Kurejševićima. Ebu-Davud prenosi da je Ibn-'Abbas rekao tumačeći ajet: "A šejtani navode štićenike svoje..." da kažu: "Ono što Allah zakolje nemojte jesti, a ono što vi zakoljete jedite" pa je Allah, dž.š., objavio: "Ne jedite ono pri čijem klanju nije spomenuto Allahovo ime." Isti hadis prenose i Ibn-Madže i Ibn Ebi-Hatim od 'Amra ibn Abdullaha, a on od Veki'a, a on od Israila, i ovaj sened je sahih. "...pa ako biste im se pokorili, i vi biste, sigurno, mnogobošci postali", tj. zato što ste se udaljili od propisa koji vam je Allah, dž.š., propisao i Njegove naredbe, a prihvatili riječi nekog drugog, pa ste time dali prednost nekom drugom nad Allahom, a to je širk. Kao što Allah, dž.š., kaže: "Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svećenike svoje i monahe svoje..." (9:31) A Et-Tirmizi u komentaru ovog ajeta prenosi od 'Adijj ibn Hatima da je rekao: (240) O Allahov Poslaniče, oni ih nisu obožavali! Poslanik, s.a.v.s., odgovori: "Naprotiv, oni su njima dozvoljavali zabranjeno, a zabranjivali dozvoljeno i oni su to od njih prihvatali. To je njihovo obožavanje."
Povezani indeksi: